Plan: kupiti tri barbike, komšinicinoj ćerki za osmi rođendan, Mini i Dori da ne budu ljubomorne, jer ako bi Dora upala u tu tešku emociju ljubomore, svašta, ali svašta bi moglo da se desi…
Barbike su lutke koje su bile popularne još dok sam ja bila mala, i ne bih sad da širim priču o tome da je to bilo u prošlom veku. Od tada, pa do današnjih vremena, barbike nisu prestale da osvajaju srca naših malih princeza.
Naša komšinica Danijela obožavala je da prkosi modernom dobu. Zato je, još od prvog rođendana njene Tijane, proslavu pravila isključivo u njihovom stanu. Rođendaonice kod Danijele nisu bile opcija. Stan bi bio okićen balonima, trakom koju je ručno pravila, na kojoj je pisalo „Srećan rođendan, Tijana“, a kada bi se pevala pesma „Danas nam je divan dan“ konfete bi bacala po celoj sobi, od čega nama, drugim mamama, blago rečeno nije bilo dobro, jer smo već pomišljale kako će to sve usisati. I sendviče je pravila sama. I tortu. Zbog njenog truda, ja sam uvek gledala da njenoj Tijani kupim nešto posebno i lepo, što će joj zaista ostati u sećanju, i što će joj istovremeno koristiti.
– Barbika! – viknula sam negde oko jedan posle ponoći i skočila naglo iz kreveta. Probudila sam supruga koji me je upitao – Maco, jel si dobro, – zaključio da sam imala neki košmar iz perioda detinjstva, okrenuo se na drugu stranu i zahrkao mnogo jačim intenzitetom nego malo pre. I ja sam mirno zaspala, jer sam napokon smislila šta bih mogla da kupim za Tijaninu sutrašnju rođendansku zabavu.
Želela sam silno, da kupovinu obavim bez Marka i Mine, i pitala sam kuma Cecu da ih pričuva, ali, kao odgovor sam dobila i Doru, jer je kuma morala na ultrazvuk i nije mogla Luku da ostavi da čuva i Relju i Doru, poznatu po svom nadimku “Dora Neee“. Jer, gde god ona bila, sa sobom je uvek vodila svoje „ne“.
Ušli smo u prodavnicu igračaka, i ciljano sam pošla prema polici gde su stajale Barbike. Svidela mi se jedna „Barbika Princeza“, i dok se ona meni tako sviđala, dok sam je razgledala, i šta sve uz nju ide, krunica, papučice, češalj… previše sam se zanela, jer sam se i u svoje detinjstvo vratila, i setila se prvi put, kada mi je ćale doneo jednu takvu sličnu iz Nemačke, i kako sam je volela.
Dora je isparila. Nisam ni primetila. Sa sobom je povela i Minu, a Marko je stajao kraj pulta sa robotima, ne primećujući ništa i nikog. U jednom trenutku ko da je i da diše prestao.
Panično sam počela da se provlačim među svim tim mamama, tatama, bakama, dekama i decom koja „žeeeeleee i hoooće“ tražeći pogledom jednu kikicu sa crvenom mašnicom i ponosnu vlasnicu te kikice. I moju nevinu Minu.
Bila je užasna gužva i bilo je sparno. Graške znoja curile su mi niz lice, leđa su mi bila potpuno mokra, a ešarpu koja je činila moj modni detalj za danas, u potpunosti sam odvezala jer mi se činilo da ću se udaviti. Čist napad panike.
I to, ne bez razloga. Bila je to “Dora Neeee” u pitanju.
– Dora, neeee! – ugledala sam je i viknula iz sveg glasa. Stajala je na vrhu tobogana koji je naravno, bio eksponat, i ispred koga je, naravno, džinovskim slovima pisalo:
“Ovaj tobogan nije za igru. Mole se roditelji da pripaze na svoju decu“.
Na dve stepenice od Dore, stajala je Mina. Ali dok sam se ja provukla kroz sve te police i grupu ljudi i dece koji su se okupili da vide čija su to nevaljala deca dospela do tobogana i ko je ta neodgovorna majka, bilo je kasno. – Viiii- urlala je Dora dok se veselo spuštala niz tobogan, pri čemu je srušila i dve ljuljaške i klackalicu koje su stajale kraj tobogana. Kao eksponati, naravno. Šarene loptice za bazen-eksponati kotrljale su se svuda po prostoriji, prodavačice su me prezrivo gledale, a par mama je šaputalo svojoj deci kako to sve nije lepo ponašanje.
Minu sam uspela da skinem, pre nego što se spustila.
I šta sam mogla drugo?
Bezbroj puta sam se izvinila prodavačicama, koje su se trudile da izgledaju i zvuče ljubazno, ali nisu nikako uspevale u tome.
Smušeno sam platila „Barbiku Princezu“ i izletela napolje vukući svoje dve šmizle za sobom.
Marko je mirno išao za nama pričajući mi o robotu koji je kao njegov Rik, samo plavie boje, mama. Kada smo izašle, kiptala sam od besa. Povukla sam Doru za tu njenu preslatku kikicu, a ona me je pogledala svojim vragolastim, smeđim očima i upitala:
– Zašto nama nisi kupila Barbike? –
Sva u čudu, iznenađena.
