Plan: otići kod sestre na selo i odneti igračke za decu
Onda mi je odjednom pao mrak na moje blesave, blesave oči u prokletoj, prokletoj glavi zaboravnoj!
“Kada budete dolazili sledeći put, kupi mi robota kao što ima Maki, a Relji kupi automobile na daljinski da mu čuvam, dok ne poraste”, zamolio me je Petar.
Obećala sam da hoću. A deca obećanja ne zaboravljaju.
Često pomišljam kako je Suprug imao prokletu sreću što se venčao sa mnom. On radi, ponekad nešto malo pomogne po kući, malo oko dece, neću da grešim dušu, ali najveći deo radim ja. Zato mi nije jasno kako i to malo što ga zamolim jednostavno i često-zabrlja?! Juče sam ga zvala na posao tri puta. I sva tri iz istog razloga:
– Maco, ne mogu sad da pričam, na sastanku sam – odmah je odgovorio , a da mu nisam ni rekla šta mi treba.
– Samo da te podsetim da u povratku kupiš ono auto sedište za decu što smo se dogovorili.
– Naravno – promrmljao je sva tri puta. I naravno da je zaboravio. A auto sedište mi je trebalo, jer je Markovo potpuno pohabano, a sutra smo palili na selo kod moje sestre. Zato sam sačuvala snagu, i nisam mu rekla ništa, nego sam otišla i sama kupila prokletu stvar. I jutro je moglo da osvane. I mogli smo da krenemo.Bez Supruga, naravno. On je bio zauzet, kakva slučajnost.
Ukrcali smo se u našeg pežoa ni sama ne znam kako. Kada se putuje sa decom, vremenska prognoza ništa ne znači. Moraš da nosiš odeću, obuću i propratne rekvizite, i za toplo i za hladno vreme. Da deca ne trpe. Moje stvari stale su u torbu tipa one za svakodnevnu šetnju gradom.
Međutim njihove cucle, čaše, lopte, robot Rik, lutka Suzana, kantice i lopatice, džemperi, duksevi, trenerke, majce na kratke rukave, bodići, pelene, šorcevi, patike i sandale, donji veš, lična higijena stale su u dva ogromna kofera, koje je moj ćale zvao ”plakari”, i nikad mu nije bilo jasno šta toliko nosim za dva dana sa decom. Možda zato što je i naše stvari uvek pakovala mama.
Potrpala stvari. Minu, u njeno auto sedište, Marka u njegovo. Pustila muziku i krenula. Bila sam srećna jer sam ovoga puta izgleda sve ponela.
Već smo se probili kroz gradsku gužvu i izašli izvan grada. Putovali smo sat vremena u opuštenoj atmosferi. Pevušila sam i mislila na svoju sestru Miu, i njene klince koj nisam videla preko dva meseca. Mali Petar je imao pet godina, a Relja svega šest meseci. I onda mi je odjednom pao mrak na moje blesave, blesave oči u prokletoj, prokletoj glavi zaboravnoj!
– Kada budete dolazili sledeći put, kupi mi robota kao što ima Marko, a Relji kupiautomobil na daljinski da mu čuvam, dok ne poraste-, zamolio me je Petar. Obećala sam da hoću. A deca obećanja ne zaboravljaju.
Molila sam Marka još jedno pola sata da Peri da Rika, a ja ću mu kupiti još boljeg, savremenijeg robota. Uzalud:
– Robot Rik je najsavremeniji robot na ovoj planeti – uvređeno je rekao. Kupi Petru novog.
I morala sam. Okrenula sam vozilo nazad u naš veliki grad, da bih kupila igračke za decu.
Kada me je Mia nazvala da pita dokle smo stigli rekla sam joj da smo imali problema sa autom i da zato kasnimo, ali stižemo.
Šapnula je : – Jel si kupila igračke za decu?-
– Već dva meseca Petar priča o njima.
-Naravno,- odgovorila sam: – Igračke za decu sam prve spakovala u torbu.
